О србских падежих Вуком протѣраних из нашега йезика

Порука
Аутору
Александар Невски
Редован члан
Поруке: 332
Придружен: 18 Јул 2011, 06:13

О србских падежих Вуком протѣраних из нашега йезика

#1 Порука од Александар Невски » 15 Јун 2012, 19:31

Овдѣ ћу обявити три моя ранийе написана чланка о србских падежих.
У првом иде општи дѣо, позадина цѣле приче.
Други йе замишљен као приручник људим желећим знати (или користити) све наше падеже, свих седам их.
Трећи чланак садржи примѣре Вуком протѣраних падеж у дѣлах србских владар и писаца, неких и из врѣмена послѣ Вука.
Колико наш званични йезик стварно има падежа?

У школах нас учаху да званични србски йезик има седам падежа, и то йе йедна од рѣтких ствари коя се не заборавља после школовања. Чак и полуписмени знайу да падежа има седам, то им би утувљено у главу безбройним понављањем током школовања и живота. То чак и врабци на гранах знайу.

Али, да ли йе баш тако? Ако погледамо било койу рѣч у йеднини, видѣћемо да су одговори на питања "Коме? Чему? (датељни падеж, односно dativ)" и "О коме? О чему? (мѣстни падеж, односно locativ)" увѣк истога облика. Ево примѣра из свих скупина промѣне: "раду, о раду", "селу, о селу", "жени, о жени", "радости, о радости". Примѣра гдѣ су облици, односно падежи различити - нема. Значи да мѣстнога падежа нема, мѣсто њега се користи датељни!

Погледаймо какво йе стање у множини: од могућих седам падежа ту постойе само четири. Да будемо искрени зватељнога (vocativ) и немаше никада, за његову намѣну се одувѣк коришћаше именитељни, тако да йе найвећи могући брой у ствари шест. На примѣр рѣч "рад" има само множинске облике "радови, радове, радова, радовима". У множини нам недостайу два падежа, пошто су одговори на питања "Коме? чему?", "О ком? о чем?" и "Са ким? са чим?" у званичном, односно тршићком йезику увѣк исти "радовима, селима, женама, радостима".

Поставља се питање куда се дедоше преостала два множинска падежа, и како они изгледайу. Одговор на прво питање йе прост: из йезика их свѣстно протѣра Вук Караџић. Из простога разлога: у његовом селу их немаше, Тршићани коришћаху само четири множинска падежа. А то што се у многих других србских крайевах знаше више од тога њега не занимаше много. Вуку бѣше битан само говор његовога роднога села и ништа више. Дослѣдно се, до края живота држаше свойега схватања да оно што нѣйе тршићко нѣйе србско. Сви остали бѣху по њѣм искварени, а врхунац искварености бѣше познавање и коришћење више од четири множинска падежа. Недостайући падежи, из йезика протѣрани Вуком Караџићем, сви или пойедини, се у његово врѣме могаху чути међу србским народом у разних крайевах, од йужнога Косова и йужне Црне Горе па до Войводине (гдѣ се найвише коришћаху), од Велике Мораве на истоку па до края около Бенковца у Далмацийи на западу.

Одговор на друго питање се може видѣти на горњих примѣрах, гдѣ ћу навести како они изгледаху до Вука:

-датељни: (радовом, селом, женам, радостим)

-творитељни (instrumental): (радови, сели, женами, радостими)

-мѣстни: (радовах/радових, селах/селих, женах, радостих) Напомѣна: већина србских говора свугдѣ изостављаше глас Х, па и овдѣ.

То се све може видѣти у дѣлах многих србских писаца од прѣ Вука, али и код неких послѣ њега, попут Бранка Радичевића и нарочито Лаза Костића.

Овдѣ се може видѣти поређење спорних множинских падежа у свих словѣнских йезицих.

Слика

Шта овиме изгубисмо?

-Прво се граматички односно йезички беспотрѣбно удаљисмо од свойих прѣдака и од осталих Словѣна. Наш йезик тиме постаде мање словѣнски а не постаде више србски. Само више тршићки, и више искварен и неправилан. Йезик Светога Саве, осталих Немањића и кнеза Лазара нам постаде удаљенийи, стран. И йезик многих србских писаца, користивших све наше падеже. Као и многи србски народни говори.

-Друго, одбацивањем датељнога и творитељнога падежа множине из йезика и њиховом замѣном општим падежом наш йезик у многих случайих не може више
служити свойой сврси, пойедине мисли више не може исказати.
Ево примѣра: рѣченице у йеднини "Људи се прилагођавайу промѣни" и "Људи се прилагођавайу промѣном" очигледно имайу различита значења. Ако ове двѣ различите мисли покушамо прѣвести у множину добиямо исту рѣченицу "Људи се прилагођавайу промѣнама", коя йе тиме двосмислена. Тршићка граматика, за койу Вук говораше да йе "опћенито правилна" наведене мисли не може исказати у множини. Али прави, изворни србски, са неокрњеним падежним саставом би их разлучио овако: "Људи се прилагођавайу промѣнам" и "Људи се прилагођавайу промѣнами". И ту забуне и двосмислености нема.

Таквих примѣра има много више него што човѣк може у првом тренутку помислити. Ево йош йеднога: "Заклех се свойим синовима да то не учиних." Да ли се закле им (коме), или са њима, помоћу њих (са ким, са чим)? Неписмен србски сељак из Войводине у врѣме Вука не би имао тешкоћа са недореченошћу и двосмисленошћу: у првом случайу би рекао "Заклех се свойим синовом..." а у другом "Заклех се свойими синови(ми)...". Попут осталих Словѣна имайућих падеже.
КАКО ИЗГЛЕДАХУ СРБСКИ МНОЖИНСКИ ПАДЕЖИ ПРѢ ВУКА


Намѣна овога чланка йе двояка, упознавање знатижељних са изворнима србскима падежима коришћенима прѣ прѣобликовања нашега йезика Йернейем Копитарем и Вуком Караџићем, и давање упутстава и савѣтъ људим желећим их користити. Ради се о слѣдећих множинских падежих: датељни (dativ), мѣстни (locativ), творитељни (instrumental) и родитељни (genitiv).


Датељни

Датељни падеж йе падеж циља, и одговара на питања КОМЕ/КОМУ и ЧЕМУ. Користи се и са прѣдлозима ка и према.

Именице женскога рода на самогласник имайу наставак "-ам" а на сугласник "-им". То на примѣрах изгледа овако: "ка нашим женам", "ка широким улицам", "према тешким стварим", "ка великим радостим". Йедноставно се од садашњега општега а некада двойинскога датељно-творитељнога падежа одбаци "а" и добияйу се датељни облици!

Са мушким и срѣдњим родом йе ствар мало сложения. Ту су наставци йеднаки са творитељним падежом йеднине: "-ом" за тврду основу и "-ем" за меку, као што йе и у словеначком и словачком йезику. Ево и примѣра: "Рекох синовом свойим", "Да му Шарац Турком не допадне", "дошавшим Србом", "Дай нашим псом, коњем и воловом воде", "кнезовом србским", "ка седиштем", "према далеким селом".
Али, као што се из примѣра види, датељни множ. и твор. йед. нѣсу увѣк йеднаки. Тамо гдѣ се код мушкога рода множина гради додатком "-ов/-ев" или йеднина додатком "-ин" облици су различити. У старословѣнском разлика увѣк постояше, дат. множ. се завршаваше тврдим (Ъ) а твор. йед. меким знаком (ь). Уколико йеднакост наведених падежа може довести до забуне, у таквих случайих прѣпоручуйем на крайу дат. додати "Ъ" (као што бѣше у ст.слав.) како би се разликовао од твор., рецимо "Заклех се приятељемъ свойим".

Личне замѣнице су за прво лице ни и нам, за друго ви и вам, а за треће им и њим. Придѣвска промѣна йе йеднака садашњой званичной без завршетка "а", као што се може видѣти из горњих примѣра.


Мѣстни

Мѣстни одговара на питања О КОМ, О ЧЕМ, с тим да поред прѣдлога "о" могу бити и "на", "у", "по" и "при".

Код именица женскога рода на самогласник йе наставак увѣк "-ах": "о старих женах, по многих битках, на бѣлих овцах, о хладних змиях, при сеоских кућах" (обратите пажњу да нигдѣ нема уметања покретнога "а" као у родитељном, "битака", "оваца"!) Исто тако нема палатализацийе у женском роду ("на мойих руКах, о свраКах, по свойих ноГах, на муХах"). Именице женскога рода на сугласник имайу увѣк наставак "-их": "о великих радостих, при ових стварих, о моћих, о дугих ноћих, у тешких болестих".

Образац промѣне именица мушкога и срѣдњега рода йе прилично шаренолик у србских говорах. Наиме, на тврду основу у ст.слов. наставак бѣше "-ѣхъ" ("о ратѣхъ", "о селѣхъ") а на меку основу "-ихъ" ("о краихъ", "о конихъ"). У наших говорах йе то веома разнолико; зетско-санџачки и косовско-ресавски говори уопштише наставак женскога рода на самогласник те свуда у мушком и срѣдњем роду имайу "-ах" ("по села(х), по градова(х), на путева(х), по ратишта(х), на врата(х), на кола(х)"). Са друге стране войвођански и за тврду основу свуда уопштише наставак меке основе "-их" те имайу "по сели(х), по градови(х), на путеви(х), по ратишти(х), на врати(х), на коли(х)".

Постойе (односно постояху) и падежно мање искварени србски говори херцеговачкога нарѣчя око Бенковца са ийекавским наставком "-ийе(х)" ("по селийе(х), по градовийе(х), на путевийе(х), по виноградийе(х)"), како се говораше и у двадесетом вѣку.

Пошто се ово шаренило некако мора усагласити, прѣдлажем овакво рѣшење:
За тврду основу узети наставак "-ах" а за меку "-их". Такво рѣшење йе найбоље, найближе и ст. слов. а и нашим говоромъ. Значи "по путевах, по селах, по градовах, о срѣдствах", али "на коњих, о случайих, о сећањих, у срѣдиштих". Тиме не запостависмо ни сѣверне ни йужне говоре, а остайе приближно изворному старословѣнскому и старосрбскому.

Поставља се питање како знати да ли йе именица тврде или меке основе? То йе прилично просто: мека основа йе тамо гдѣ у твор. йед. имамо наставак "-ем", а у зватељном (vocativ) код мушкога рода наставак (-у). Значи, именице "коњ, врач, край, нож, сећање" су меке основе, йер им наведени йед. облици гласе "с коњем, коњу!, с врачем, врачу!, с крайем, крайу!, ножем, ножу!, са сећањем". Напомињем да у меку основу спадайу и именице завршавайуће се у основи са "шт" или "жд": "сѣдиште, ратиште, срѣдиште...". Тврде основе су остале, значи оне имайуће наставак (-ом) у твор йед. и "-е" у зватељном ("брат, час, село - с братом, брате!, с часом, часе!, с селом").

Са мѣстним код мушкога и срѣдњега рода трѣба имати палатализацийе: "о войницих, о носорозих, о гресих". У йужних говорах йе рецимо "о войниках" (без исте), па зато сматрам да у овом случайу трѣба користити само сѣверни наставак "-их" (гдѣ ове появе има). Глупо би звучало "о войницах", зар не, а и немаше га нигдѣ. Иначе, у ст слов. би било "о войницѣхъ", па йе ово рѣшење по мени найбоље и найближе изворному.
Ни код именица мушкога и срѣдњега рода нема уметања покретнога "а": значи, "о приятељствах" а не "о приятељставах".

Као што се из горњих примѣра види, придѣвска промѣна у мѣстном падежу множине йе потпуно йеднака промѣни родитељнога падежа. Исто тако йе и са личнима замѣницама: "о нас, о вас, о њих". У йеднини се за треће лице мушкога и срѣдњега рода йош увѣк по негдѣ користе стари облици њим или њем ("о њим, на њим...").


Творитељни

Творитељни йе падеж оруђа и друштва и одговара на питања СА КИМ(Е) и СА ЧИМ(Е).

Именице женскога рода на самогласник имаху наставак "-ами": "са нашими женами", "над широкими улицами", "са птицами" итд. Ово йе очувано у споменутих србских говорах око Бенковца. Наставак именица женскога рода на сугласник бѣше "-ими": "са лѣпими стварими, са великими радостими". Слѣди да овдѣ само трѣба умѣсто двойинскога наставка "-ма" ставити "-ми" и добия се изворни словѣнски и србски падежни облик! Исто тако йе и са придѣвима, чийи облици не зависе од скупина промѣне.

За именице срѣдњега рода и већи дѣо мушкога рода йе наставак "-и" (мањи дѣо именица мушкога рода такође имаше наставак "-ими"). Слично стање бѣше и у старословѣнском.

Примѣри су: "са великими коли, међу нашими сели, са добрими приятељи, са другови, с Турци,...". Ово у врѣме Вука углавном бѣше очувано у Войводини. Очити
недостатак овога йе йеднакост творитељнога и именитељнога падежа множине код мушкога рода. Због тога не прѣпоручуйем употрѣбу оваквих облика мушкога рода без придѣва: ако бисте писали "са приятељи" људи би могли мислити да сте неписмени и да не разликуйете падеже. У оваквих случайих йе боље уопштити наставак "-ми" и писати "са приятељими", или користити званични општи двойински наставак "-ма". Я ни сам нѣсам начисто шта йе боље.

Личне замѣнице су за прво лице нами, за друго вами, а за треће њими. Придѣвска промѣна йе слична садашњой званичной, само завршетак "а" трѣба замѣнити са "и", што се може видѣти из горњих примѣра.

Родитељни

Добия се одговором на питања ОД КОГА, ОД ЧЕГА. Користи се између осталога за означавање припадности и са многобройнима прѣдлозима.

Изворни облици родитељнога су найређи међу србскими говори. Од њих йе сачуван по неки израз у по неком србском говору ("много пут, сто пут, седам стотин...").

Именице женскога рода на сугласник имаху наставак "-ий": "због радостий, због многих стварий". То йе и данас примѣтно у многих рѣчих, йер йе ту завршно "и" дуго.

Све остале именице женскога рода и све мушкога и срѣдњега рода немаху наставак, односно наставак бѣше празан, "-". Примѣри су: "због великих радов, синов мойих, због ученик, послѣ празник, стотинак Срб, више Турак, иностраних дѣл, много племен, пуно срѣдстав, далеких сѣћањ, више сел, пет жен, стадо овац, крдо крав, ято кокошак" итд. Као што се види, уметање покретнога "а" постояше као и данас.

Прѣдност оваквих облика код мушкога и срѣдњега рода йе очигледна, йер омогућава разликовање йеднине од множине, што у многих примѣрах у садашњем йезику нѣйе могуће. Погледаймо израз "погибия войника". Ради ли се овдѣ о множини или о йеднини? Оваквих двосмисленостий у данашњем йезику има на прѣтек, обратите ли мало пажњу, уочићете их множество, нарочито у новинских насловах.

На наредной слици йе сажето приказано неколико примѣра промѣне.

Слика
Примѣри изворних множинских падежа у дѣлах наших писаца и владара


Ово йе мой трећи и послѣдњи чланак овдѣ на мрежной књизи посвѣћен изворним србским множинским падежемъ, протѣраним из нашега йезика дѣловањем Вука Караџића. Њих нѣйе тешко наћи, коришћаху их СВИ србски писци до Вука и многи послѣ њега. Наш познати йезикословац Павле Ивић у свойих дѣлах изричито наглашаваше да Вук Караџић бѣше први србски списатељ не користивши три данас прогнана множинска падежа (ако се он уопште може назвати списатељем).

Почећу од светога кнеза Лазара и његова сина светога деспота Стефана. Слѣдећи примѣри су из њихових повеља, писама, или писама њим ближњих саврѣменика, монах и игуман. Наведени примѣри су из дѣлова писаних само србским говорним, не старословѣнским йезиком. У то врѣме немаше искварености множинских падежа, бѣху као што су и дан данас у осталих Словѣна.

Мѣстни множине: "по трговех", "у них келїах"

Творитељни множине: "сь всѣми правинами своими", "сь всѣми старими мегіами", "с всеми сели и заселци и мегіами", "с всѣми прѣдѣли своими", "прѣд онемизи судиіами", "с всеми метоси и мегіами и правинами сель тѣх", "с всѣми попови манастирскими", "ш ними"

Датељни множине: "їєговемъ дѣцам", "кнез всѣмь Срьблем", "всѣм православнїим христїаном", "самодръжъць въсѣмь Срьблїемъ", "тѣмь", "всѣмь", "всѣм"

Родитељни множине: "Ученїє книгь", "нїеинѣх синовь", "всѣх Србль", "од всехь работь", "сель техзи", "грѣх ради моихь", "од онехзи сведокь", "от всѣх Царства ми работь", "десет коукъ іацѣх" (десет кућа яких!)

Мѣстни йеднине: "вь монастирѣ, "въ славнѣм градѣ", "на мѣстѣ", "у селѣ", "у селе"



Гаврил Венцловић
: "у ових реках" (мѣстни), "в женах", "ногами" (творитељни), "свим реками", "с водами", "с лађами", "сузами свойим", "ручицами", "мамузами", "са своји сели", "Ружним имени се прозивљемо", "с руками", "шаками", "квар пловцем чине" (датељни), "к начелником, к властем, к миродржником", "блудним синовом", "кнезовом, "господарем и кметовом", "беговом"

Йеротей Рачанин, у дѣлу "Путешествийе к граду Йерусалиму", писаном само 60 година прѣ рођења Вука: "на горах", "по тих земљах", "на главах", "по њих", "на катисмах", "у одеждах", "у торбах", "о вратих града", "по црквах", "по честних трапезах", "молитвами" (творитељни), "с ногами и зубы свойими", "пред иконами", "с чалмами на главах", "међу кућами", "над другими врати", "пред нами", "с коли", "пред горним седалишти", "с чашами", "владикам" (датељни), "обиљу плодов" (родитељни), ""кућа пет тисућь", "ради молитв", "12 источник", "до облак", "святих апостол".

Захарийе Стефановић Орфелин:

"на муках", "при потоках", "Жабе крече у потоках", "по гранчицах", "пред ногами" (творитељни), "различними муками", "с пиличићи", "с крили", "са храбрими воји", "пресилними цареви", "руками", "с чадми", "к различним царем" (датељни), "оружия са плећи врагом дат морали".


Разни писци и пѣсници Срби Войвођани из 18га вѣка: "по горах", "у зелених горах, у кристалних водах", "у усти'", "на златних крили'", "с вретени" (творитељни), "са тужними звуци", "Угодити момком" (датељни), "витезовом", "И Мађаром, нашей браћи".

Войвода Яков Ненадовић из првога србскога устанка: "Турком Ужичаном", "кнезовом", "Турком Шабчаном".

Сава Мркаљ: "у песмах", "витезовом" (датељни).

Петар Петровић Његош: "по границах", "о ратиштах".


Множинских падежа има и у пѣсмах Вуком сакупљаних: ево само неколицине "удараху ране по животах", "Турком", "беговом", "биће доста меса и гавраном (датељни)"

Бранко Радичевић: "по грудих" Иако бѣше присталица Вука, и њему се по неки пут омаче изворни србски множински падеж.

Лаза Костић (1841-1910): "у колених, у млазових, у часових, на вратих смедеревских, на конацих, по српских крайевих, по уздасих, по ребрих, на меканих, на младих рамени', на усти' мојих", "вашим дедовом (датељни), изабраником, у тих груди' где мужевом отров суди".

Списак писац се овдѣ наравно не исцрпљуйе. Сличних примѣр има и у дѣлах многих других, на примѣр код Доситея Обрадовића, па чак и код Йована Йовановића Змая. А нарочито код Срба Войвођана, пошто йе познато да войвођански говори найбоље чуваху падеже од свих србских нарѣчий.
Последње учитавање од Александар Невски дана 15 Јун 2012, 19:55, учитано 1 пут укупно.
Користити само йедно прошло глаголско врѣме йе исто толико писмено колико йе употрѣбљавати само йедан падеж.

Пошаљи Одговор