Правопис неистине

У овом захтеву указаћемо на неистине изнесене у поглављу „Измењено и допуњено издање Матичиног Правописа српског језика“, које је дато на странама 7. и 8. Правописа српског језика, Матица српска, 2010. (у даљем тексту: Правопис) и неистине изнесене у поглављу I. ПИСМО тог Правописа (стр. 15-20).

Прво ћемо анализом поменутих двају поглавља утврдити које су тврдње главног редактора проф. др Мате Пижурице (у даљем тексту: Правописац) неистините и затим указати на последице њиховог уношења у књигу која треба да буде правописна норма (стандард, правило) српског језика. Као аутора Правописа наводимо само проф. др Мату Пижурицу, јер он сам каже да изузев мањег удела рада сарадника чланова Редакторске групе, „цео текст, укључујући и речник, урадио је главни редактор М. Пижурица“, што указује да је Правопис или његов самосталан научни рад, или компилација Правописа српскохрватског књижевног језика из 1960. године, који су усагласиле и прихватиле Матица српска и Матица хрватска са свим његовим каснијим изменама и допунама. Било шта од тога да је тачно, ми прихватамо његову тврдњу да је Правопис његово дело, што је сигурно и тачно за поглавља која анализирамо.

У прилогу можете преузети комплетан документ.

 

Правопис_неистине

468 ad

1 Comment

  1. Као студента србистике, једно време привлачила ме је та правописна проблематика, па сам успео да дођем до оригинала, фототипа или копија готово свих наших правописа у двадесетом веку: Белићевих из 1923, 1930/34. и 1950, затим заједничког Правописа Матице српске и Матице хрватске из 1960 (имам обе верзије), као и до Правописа српскога језика из 1993, а купио сам и најновији Правопис, о коме је у овом тексту реч.
    И мене је у новом Правопису веома изненадио став приређивача: са једне стране, потписали су покојног Митра Пешикана, а са друге стране, многа правила из 1993. потпуно су измењена, тако да је смешно говорити како је нови Правопис било каква прерада оног Пешикановог из 1993. Да ли су хтели да се сакрију иза покојног Пешикана?
    Што се тиче позивања на Устав Републике Србије, мислим да је то апсурдно из два разлога: прво, зато што „редактори“ већ на наредној страни крше Устав допуштајући да и (хрватска) латиница буде српско писмо; друго, зато што српски језик није ограничен на Републику Србију, а позивањем на Устав Србије „редактори“ као да управо то чине, јер занемарују ситуацију у Републици Српској, где се српски језик такође сматра службеним и званичним (у Црној Гори је ситуација компликованија, па нећу дотицати ту проблематику).
    Главно је питање, да ли правопис треба да се позива на устав или пак устав треба да се прилагоди правопису? Разуме се, устав је највиши правни акт једне државе, али кад је у питању званични језик, ту би ваљда правопис требало да има коначну реч. Можда је било најбоље учинити овако: кад је 2006. усвајан Устав Србије, да се истовремено сачини и нови српски правопис, те да се усагласи одредба о ћириличком писму као једином (званичном) српском писму.
    Са те правне стране, мислим да је најозбиљнији правопис био онај „српскохрватски/хрватскосрпски“ из 1960, па ма шта ми данас о њему мислили. У првим уставима југословенских република (1946), званично језичко стање изгледало је овако: српски језик у Србији и Црној Гори, српскохрватски у Босни и Херцеговини, хрватски у Хрватској, словеначки у Словенији и македонски у Македонији. Након Новосадског договора, а нарочито након изласка Правописа 1960, озваничује се српскохрватски/хрватскосрпски у Србији, Црној Гори, Хрватској и Босни и Херцеговини. Наравно, тада су све ове републике биле у саставу једне државе, ФНРЈ, а ако се још сетимо да се договор 1954. одиграо под будним оком Александра Ранковића, онда нам је јасно да ни у једној републици нико није смео подићи ни глас против званичне језичке политике.
    Данас је ситуација знатно другачија, јер добар део српског народа не живи у оној држави где се објављује правопис и доносе уставне одредбе о српском језику. Међутим, то ваљда не смета српским лингвистима из Србије, Републике Српске и Црне Горе да заседну и договоре се око најосетљивијих правописних питања. Као што су се у периоду 1954 – 1960. договарали српски и хрватски лингвисти, зар не би данас српски лингвисти могли да се договоре између себе и донесу правопис који би важио за све Србе на простору Србије, БиХ, Црне Горе и Хрватске, а разуме се и за оне Србе који живе ван ових територија. Истина, не би било лако натерати данашње власти Црне Горе, Федерације БиХ и Хрватске да се повинују свим српским правописним правилима, најтеже би ту ишло са ћирилицом као јединим српским писмом, али најзад, ако се већ позивају на европске стандарде, свака од ових држава била би дужна да поштује права српског народа да пише својим писмом.
    Данас је најпотребнији нови Александар Ранковић, с тим што би овај Ранковић сакупио најеминентније српске лингвисте, натерао их да васпоставе ћирилицу као једино српско писмо и да донесу правопис који се неће позивати на уставне одредбе, него који ће усмерити уставне одредбе не само у Србији, већ и у свим земљама где су Срби признати као нација или нациолна мањина.
    И још реч-две о латиници. Нисам за потпуни изгон латинице из српског језика, али сматрам да нам није ни преко потребна. Дошло је време да се угледамо на Македонце, који латиницу користе углавном само на путоказима и регистрацијама. Тако би требало, рецимо, да уз путоказ НИШ стоји и натпис NIŠ, јер то би сигурно олакшало странцима сналажење. Међутим, нема разлога да на аутопуту стоји натпис IZLAZ, јер овакав какав је не помаже ни странцима (сем Хрватима и Словенцима); напротив, треба да стоји ИЗЛАЗ – EXIT. Дакле, само у појединим случајевима задржали бисмо хрватску латиницу, а у свим осталим, нарочито кад хоћемо да странцима олакшамо сналажење, користили бисмо се енглеским изразима, самим тим и енглеском латиницом. Радмило Маројевић је још деведесетих година предлагао да латиница буде СРПСКО АЛТЕРНАТИВНО ПИСМО. Ту идеју требало би да заступа и српски правопис, а законски да буде регулисано да се ово писмо учи тек у трећем разреду основне школе, тек пошто се претходно добро усвоји српска ћирилица.

Оставите одговор на ДУШАН МИЛИЈИЋ Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


7 − = 4

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Пријатељи

Скорашњи коментари

Српска ћирилица на фејсбуку