Захтев за утврђивање нове језичке политике

УДРУЖЕЊЕ ГРАЂАНА ЗА ЗАШТИТУ СРПСКОГ ПИСМА „СРПСКА ЋИРИЛИЦА“

Министру културе и информисања

Господину Братиславу Петковићу
Државном секретару

Господину Мирославу Тасићу

Влајковићева 3

11000 Београд

Предмет: Молба да наш Захтев за утврђивање нове језичке политике проследите Националном савету културе на разматрање

Поштовани 24. децембра 2012. смо Вам у име два удружења (УГ „Српска ћирилица“ Београд и „Ћирилица“ Нови Сад) проследили Захтев за утврђивање нове језичке политике, а 30. јанаура 2013. године смо примљени (Ђорђе Јањатовић, Владислав Ђорђевић) на разговор код државног секретара господина Мирослава Тасића којом приликом нам је речено да би било добро да се наш предлог размотри на Националном савету за културу.

Нису нам у потпуности познати начин рада Националног савета за културу и сарадња између овог тела и Министарства културе и информисања, па Вас молимо да ваши стручни сарадници предузму све потребне радње јер ми не видимо правни основ нашег директног обраћања њима.

Сматрамо да нова језичка политика (мислимо на језичку политику српског језика) представља општи интерес у култури у смислу члана 6. Закона о култури („Службени гласник РС“, бр. 72/2009) посебно тачака 1), 6) и 8), да би њени основни елементи морали бити уграђени у Стратегију развоја културе Републике Србије у смислу члана 19. Закона о култури, те да су то довољни разлози да се наш предлог може упутити на Национални савет за културу на анализирање и давање мишљења, сугестија и предлога у складу са надлежностима овог тела из члана 17. поменутог Закона.

Имајући у виду речено дајемо разлоге за нову језичку политику и резиме нашег предлога.

После распада бивше СФР Југославије српски народ је у 21. век ушао државно-политички расцепкан и данас живи у пет држава насталих од бивших република са слабим културним везама са матичном државом Србијом. Осим Матице српске која је под председништвом покојног академика Чедомира Попова основала своја друштва пријатеља у Републици Српској и Црној Гори, не постоји ни једна друга институција или организација из области културе која делује на целом српском етничком простору. После његове смрти и ове активности су утихнуле.

Српска православна црква је верска институција и сада је, на жалост, она једини чврст ослонац нашег народа у региону.

Као што је српски народ разбијен исто тако је разбијен и српски језик па тако данас поред српског имамо и хрватски, бошњачки, црногорски, буњевачки и јавну пропаганду за увођење чак и „војвођанског“ језика, а у суштини све су то, како каже проф. др Драгољуб Петровић „заперци“ израсли из нашег српског језика.

Разбијање српског језика довело је до расцепканости српског духовног простора и сепарације „црногорства“ и „војвођанерства“ из некадашњег јединства, а да не говоримо о смањењу територије на којима Срби живе и великом броју нашег народа асимилованом у Хрвате у последњих неколико деценија (према неким проценама од 80-100.000). Антисрпство које је, по неким мишљењима, и званична политика у Црној Гори и одсуство одговарајућих одговора од државних органа Србије су такође проблем (можда најтежи, а можда и најлакши) који се мора размотрити при доношењу нове језичке политике.

Питање је да ли се и шта ради на успостављању нарушеног јединства српског духовног простора и српске културе?

Не постоји јединствена српска културна политика за српски етнички простор што је највидљивије на подручју лингвистике, где због унутрашње борбе кланова, не постоји усаглашен и јединствен став о питању издвајања из српског језика „нових политичких језика“: бошњачког, црногорског, буњевачког и чак однедавно најављеног „војвођанског“.

То су, по нашем мишљењу, озбиљни разлози да Србија као матична држава српског народа донесе нову језичку политика као посебан докуменат с циљем очувања јединства српског културног и духовног простора и ублажавања последица разбијања српског етничког простора. То могу бити „основе“, „смернице“, „принципи“ (и сл.) вођења језичке политике у форми и садржају који су уобичајени за документа најопштијег карактера.

По нашем мишљењу у надлежности Министарства културе је доношење једног таквог документа. Но ако по законима и прописима у његову израду треба да буде укључено и Министарство просвете и још неки други органи власти молимо Вас да наш захтев и њима проследите.

Природно је, и ми смо предложили да у изради таквог једног документа учествују Институт за српски језик при САНУ, Одељења језика и књижевности при САНУ и Матици српској, филолошки факултети али и историчари имајући у виду историју српског језика у претходном веку.

Уколико се интензивно ради сматрамо да се документ може сачинити и донети у року од 6-12 месеци, а циљ мора бити јасно научно одређење према новим „политичким језицима“ (бошњачки, црногорски, буњевачки, „војвођански“) уз историјски приказ српскохрватског језичког заједништва са освртом на преузимање српског језика од стране Хрвата крајем 19. века.

Наука (лингвисти и историчари) не смеју даље одлагати одговоре на ова питања јер ће се у супротном само наставити деструкција српског духовног и културног простора, а тиме и даље осипање српског народа.

Ово изјашњење обавезно подразумева и изјашњење о речнику српског језика на коме се већ цео век ради (у последњих више од пола века као речнику српскохрватског језика) и изјашњење о насилном претварању Србије из „земље ћирилице“ у источну покрајину „хрватске латинице“, односно о латиничењу (латинчењу) српске културе.

Документ о језичкој политици подразумевао би и институционални оквир (надлежности и обавезе државних органа, научних и културних институција и стручне јавности) као и утврђивање научних пројеката које треба реализовати ради остварења јединства српског језика (САНУ, Матица српска, Вукова задужбина, Институт за српски језик и др.), односно подразумевао би усаглашено деловање.

Полазна и подразумевајућа претпоставка мора бити став да је Србија матица свих Срба те је и надлежна и одговорна за јединствену језичку политику.

Изван ове расправе је међународни и домаћи правни аспект назива језика произашлих из српског.

Минимални резултати које треба остварити су: први, да Министарство културе (и друга министарства, државни органи) контролише процесе у науци о српском језику с циљем усаглашавања и остварења јединствене језичке политике и други, научно утемељено јасно одређење прем језицима („заперцима“) произашлим из српског језика које би било званичан и јаван став по овом питању.

Све институционалне и кадровске промене потребне за реализацију овог пројекта утврдиле би се у процесу усаглашавања државних органа и надлежних институција науке и културе.

Прошло је пуне две деценије од распада бивше СФР Југославије, а културне и научне институције које су по законским овлашћењима биле обавезне да то ураде још увек нису утвдиле нову језичку политику која је нужна као одговор на дезинтеграцију српског језика. Српски језик је у другој половини XX века преименован у српскохрватски, а у XXI век смо ушли са више назива који се користе за његове варијанте: хрватски, бошњачки, црногорски, буњевачки и од недавно „војвођански“.

Никакав документ о језичкој политици у Србији не постоји већ се још увек спроводи хрватска језичка политика из времена комунистичке диктатуре и то како у јавности тако и у државним институцијама науке, културе, просвете и образовања.

Питање назива нашег језика је решено Уставом Републике Србије из 2006. године, у ком је утврђено да су у Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо. Ова одредба је обавезујућа и за све институције науке и културе на исти начин као и за све државне органе. Но она се безобзирно крши и у многим државним организацијама и институцијама културе, просвете и образовања.

Проф. др Драгољуб Петровић у својим радовима Три стољећа хрватскога стандардног језика – на српској основи („Слово“ број 15/16, Никшић, новембар 2007) и Уводу за Фонологију Српског језика (Д. Петровић, С. Гудурић – „Фонологија српског језика“, Београд, 2010) доказује и изричито тврди да су Хрвати „у целини преузели вуковски српски језик“, што је 1964. године изнео и Лазо М. Костић у својој књизи Крађа српског језика.

Овај став да је српски језик исто што и штокавски говор и да тај језик данас поред Срба користе Хрвати, Бошњаци, Црногорци и Буњевци заступа и Петар Милосављевић са групом лингвиста окупљених у Покрету за србистику.

Слично о тим питањима говори и Драгољуб Збиљић у својој књизи Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста (Ћирилица, Нови Сад, 2011), као и у другим својим књигама.

Поменути лингвисти заступају ставове Вука Караџића да је штокавски говор истоветан са српским језиком и да се разликује и од хрватског и од словеначког језика које је он изнео и образложио у свом чланку Срби сви и свуда (1849). Тај чланак комунистички лингвисти су забранили, избацили га из Вукових сабраних дела и он је поново штампан тек почетком овог века.

По нашем мишљењу поменути став Вука Караџића може бити једина основа нове језичке политике јер је он лингвистички заснован и научно утемељен.

Нова језичка политика мора бити утврђена као посебан докуменат као што је то уобичајено за све друге области друштвеног живота јер ако таковог документа нема онда нема ни језичке политике и продужиће се деструкција нашег језика.

У изради овог документа не смете се ни у ком случају ослонити само на српске лингвисте имајући у виду последице њиховог договора са комунистима (чувени Новосадски договор из 1954. године) чије спровођење је разорило српски језик и њихову шестогодишњу опструкцију уставне одредбе о српском језику и ћирилици. Из наведених разлога сматрамо да обавезно морате консултовати историчаре. Стручни део посла могли би, на пример, координирати Институт за српски језик и Одељење историјских наука (обоје при САНУ) који би се за извршење овог стратешког задатка морали кадровски ојачати и материјално изузетно подржати и то на дужи рок.

У самом документу о језичкој политици могу се утврдити подручја примене и методе за њено спровођење (закони, одлуке, правилници, истраживачки пројекти и друго).

Указујемо на веома битну чињеницу да данас, а тако ће и убудуће, Европска унија инсистира на праву сваког народа да језик који употребљава назива према својој сувереној одлуци, па ће отуда политички натурене називе „бошњачки“ и „црногорски језик“ Србија морати прихватити у свом правном систему као и већ раније прихваћено преузимање српског језика од стране Хрвата. Непознат нам је разлог увођења „буњевачког“ и све чешћег протежирања некаквог „војвођанског“ језика.

Илузија је да се научна расправа са суседним народима (старим и новопроизведеним) о питању српског језика може избећи. Само је питање да ли ћемо је ми спремно дочекати или ћемо бити затечени некаквим налогом НАТО моћника како да свој језик зовемо и какву језичку политику да водимо.

Да бисмо у будућности опстали и трајали као народ у оваквом политичком, друштвеном и културном оквиру каква ће бити Европска унија, морамо имати јасне националне циљеве у свим областима нашег битисања па и у језичкој политици.

Решења у сукобу историје језика и лингвистике с једне и политичких захтева Еврпоске уније с друге стране сигурно нису ни једноставна ни лака.

Но то не може бити оправдање за оне коју су по природи ствог постојања дужни да утврде и спроводе језичку политику у Срба и у Србији.

На државно-политичком нивоу циљ мора бити потпуна идејна усаглашеност да у будућности све државне акције морају бити руковођене начелом да је „Србија матична држава свих Срба“ и тај принцип мора бити поштован и при утврђивању нове језичке политике, односно она се мора простирати на целокупан српски духовни простор.

Како је по Закону о министарствима (Сл. гласник РС бр. 72/2012) у вашој надлежности „развој и унапређење културе и уметничког стваралаштва; праћење и истраживање у области културе; обезбеђивање материјалне основе за делатности културе“ упућујемо Вам овај захтев, а познато је да је језик у основи културе сваког народа.

Наше искуство из претходног периода нам указује да се може десити да, због снажног политичког утицаја Демократске странке у САНУ, а донекле и у Матици српској, неки стручни кругови (кланови) не подрже овакав један пројекат па мислимо да је најбоље да одлуку о изради језичке политике Министарство културе самостално донесе и да потом позове научнике (лингвисте, историчаре) из САНУ, Матице српске, са факултета и института, да сви заједно учествују у њеној изради. Да их не пита да ли ће да раде у корист српског народа, већ да их на то обавеже.

У нади да ћете наш предлог за израду нове језичке политике проследити Националном савету за културу на разматрање, предлажемо у име УГ „Српска ћирилица“ (Београд) проф. др Драгољуба Петровића (лингвисту), др Драга Његована (историчара) и у име „Ћирилице“ (Нови Сад) проф. др Милоша Ковачевића (лингвисту) и Драгољуба Збиљића, лингвисту и председника тог удружења, као стручна лица која би могла у име поменутих удружења учествовати у расправи када наш предлог буде разматран и касније у њеној изради у форми коју одредите (консултације, симопозијум, разговор, договор и сл.).

Нови Сад, 4. фебруара 2013.

УГ „Српска ћирилица“ Београд

(www.srpskacirilica.org.rs)

Ђорђе Јањатовић

Повереник за службену и јавну употребу српске ћирилице

Достављено и:

Председнику Националног савета за културу

468 ad

1 Comment

  1. Пренеражен сам колико је овај захтев лоше написан уз магловит циљ и принцип.

    Одбацујем све захтеве у замену да се осуди Извршна и Судска власт због ускраћивања и кршења Устава на читање и писање државотворног језика и писма.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


7 + = 11

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Пријатељи

Српска ћирилица на фејсбуку