Правила, правила ….

(навод који је пренео Д. Бабић са сајта http://www.fbg.org.rs/o-cirilici-zakonodavci/  на Форум о ћирилици на сајту Видовдан)
О ЋИРИЛИЦИ – ЗАКОНОДАВЦИ        Суб, мар 13, 2010   О образовању
Није моја надлежност да одређујем којим ће се писмом писати у Србији, а мислим да није ни надлежност правописа. О томе одлучују они који пишу законе, наравно уз саветовање са стручњацима за језик. Ово је рекао академик Иван Клајн поводом апела који му је упутио Драгољуб Збиљић, председник Извршног одбора Удружења “Ћирилица” у Новом Саду. Збиљић је апеловао на Клајна, иначе председника Одбора за стандардизацију српског језика, да не допусти објављивање новог правописа српског језика (чија је израда у току у Матици српској) у двоазбучју, односно у ћириличној и латиничној верзији.
- Сам Збиљић је у својим многобројним књигама истицао да у Београду има једва 20 одсто јавних написа на ћирилици, у Новом Саду још мање. У својој најновијој књизи он тврди да данас има само 2 процента ћирилице у општој јавној употреби у Србији. Ако је тако, онда правопис не може тих наводних 98 одсто да препусти слободној вољи појединаца, без икакве норме. Расправе око тога да ли је латиница и српска, или је само “хрватска гајевица” имају чисто академски значај. Ако Удружење “Ћирилица” успе да убеди Министарство просвете, Владу и уставотворце да ћирилицу прогласе за једино српско писмо, онда ће Матичин правопис важити само за њу – истиче Клајн и закључује:
- Овако, докле год на улицама, у многобројним листовима и часописима, у књигама и на телевизији читамо текстове и натписе писане латиницом, дужни смо да и на њих примењујемо правописна правила.
…………………..
Овако, докле год на улицама, у многобројним листовима и часописима, у књигама и на телевизији читамо текстове и натписе писане латиницом, дужни смо да и на њих примењујемо правописна правила.

У случајевима попут овог навода ја увек прво посумњам у њихову веродостојност.

Зашто?

Зато што не могу да поверујем да је тако нешто могао да каже било ко с основним познавањем науке о језику, или чак и било ко с нешто ширим општим образовањем.

Какве везе сад има примена правописних правила с врстом писма на којој је нешто написано или одштампано, докле год је реч о српском језику? Ми ИСТИ језик записујемо и с једним и с другим писмом, и за оба важе, нормално, иста правописна правила. Нећемо написати велико слово, употребити цртицу и тачку, или применити било које друго правило на  различит начин само зато што се пише оним другим писмом. Свако слово ћирилице има своје одговарајуће слово у латиници (од којих су нека диграфи, истина), и користимо их по принципу један за један, без практично икаквих посебних правила. Ако и постоји нека разлика, она је изузетак, и може се одвојено навести као таква.

Не знам да ли ја схватам добро ту реченицу, или је она истргнута из контекста, али, та реченица представља или намерно скретање са суштине питања ради избегавања одговора, или, што је практично невероватно, велико незнање.

Како се може дубинско и суштинско питање постојања и употребе два писма у једном језику свести на површинско питање примене правописних правила !?!

Правопис у сваком случају треба, с обзиром на шизофрену ситуацију код нас, да спомене да се у српском језику још КОРИСТЕ два писма, у оном делу у којем се говори о нашем  језику и писмима данас. И, могао је много јасније, јер за то има упоришта у садашњем Уставу Србије и у историји српског језика, да се одреди према овом питању, навођењем разлога за такав изузетак у српском језику, и начин на који је до тога дошло. Укратко, непристрасним описом, на чисто научној основи.

А споменуто стање још постоји због тога, ту је проф. Клајн у праву, зато што се држава – коју он дефинише парцијално, као „Министарство просвете, Владу и уставотворце“ (а где су ту друга министарства, државни факултети, научне и културне установе – који и те како зависе од државе, у скоро сваком погледу?) – није довољно позабавила овим питањем и одредила јасно према њему, на основу општенационалног договора.
Тачно је да је највећа одговорност и обавеза, кад смо већ оволико закаснили у решавању ового питања, на држави. Али, тачно је и да се наша наука о језику није снашла у овом питању, и да и даље робује политичко-идеолошким одређењима у вези с њим још из доба Југославије.

Када би лингвисти већински наступили с чврстим ставом и јасним предлогом решења, не сумњам да би држави било много лакше да такав предлог прихвати и примени, а грађанство би веома брзо увидело бројне предности и користи од њега.

Стиче се утисак да држава, с једне стране, налази оправдање за небављење овим питањем у томе што се наша наука о језику не сналази добро и не изјашњава недвосмислено о њему, а, с друге стране, лингвисти чекају на државу да она сама реши ово питање. А време иде, и ми сви заједно остајемо, с јачањем свести грађана о овом питању и о својим тешко занемареним правима, у колоплету све веће дискриминације и све тежих свакодневних практичних проблема које такво нерешено стање изазива.

А, колико … ?

Посебно је питање зашто држава НИЈЕ до сада ХТЕЛА да направи веродостојно испитивање колико грађана стварно пише једним или другим писмом (мислим, претежно, јер највећи број грађана користи оба писма). Кажем „није хтела“ јер је то могла лако да уради – рецимо, заједно с пописом грађана. Јасно је да би резултати таквог истраживања, пре неколико десетина година, озбиљно довели у питање тадашњу никад јавно и јасно објављену а ипак и званично и незванично спровођену политику наметања латинице и потискивања и омаловажавања ћирилице.

А, таква истраживања и даље немамо, чак и сада кад се стекло довољно политичких и других услова да се она спроводе. Зашто? Опет можемо теоретисати да ли је заказала наука, или држава, или политика, или, највероватније, све троје, али истраживања и њихових резултата нема, па нема.

А, зашто их нема?

Не сумњам да би непристрасна, објективна анализа тога зашто таква истраживања нису урађена утврдила да је и даље, систематски и притајено, као и све време до сада, на снази исти формално непрокламован али званично спровођен план, већ познат читаоцима овог форума. Делови државе то сигурно раде свесно, у складу са основном стратегијом тог плана, а други несвесно, или по инерцији. Исто важи и за лингвисте.

А време неумитно тече и „ствари се одвијају саме по себи„.

Још нешто.

Никада нисам био за претеривање у опису угрожености ћирилице, јер сам увек веровао да ће такав приступ кад-тад да се олупа о главу онима који јој тако прилазе, упркос томе што то чине из најбољих намера. Како – види се из реаговања проф. Клајна у датом наводу.
Селективно пребројавање јавних натписа у појединим улицама у Србији и објављивање да је у њима само, на пример, два посто јавних натписа на ћирилици, нити је добро, нити је тачно. Овде сам више пута до сада написао следеће: кад би то било тачно на општем плану, ја бих признао такву стварност и одустао од залагања за ћирилицу.  Писао бих и даље њоме, наравно, али би било бесмислено инсистирати на нормирању писма које се тако мало користи као главног или јединог.

Ја сам лично пре неку годину бројао натписе у Кнез Михајловој улици (истина, у пролазу, без прављења белешки, тако да не могу да говорим о бројкама), и нашао да је бар половина натписа у њој на ћирилици. Али, бројао сам СВЕ јавне натписе, неселективно: табле с називом улице, називе државних установа (нпр. САНУ, легати, образовне установе, удружења, библиотеке, галерије …), старе натписе на зградама (задужбине, банке, друштва, осигуравајуће установе …), натписе на споменицима (чесме, пирамида испред зграде САНУ, спомен обележје на почетку улице, бисте …), натписе на улазима стамбених зграда, званичне огласе и најаве догађаја (концерти, изложбе …) и остало.

Слично је и у другим градовима и местима у којима сам био протеклих година: Зрењанин, Вршац, Бачка Паланка, Шид, Крагујевац, Златибор, Тара, Дивчибаре …

Чак, кад би се из бројања искључили натписи на страним језицима и заштићена трговачка имена (интересују нас само натписи на српском језику !), јер за њих нема разлога да их убрајамо пошто и не могу друкчије да се пишу до тако како су написани (нпр. shop, sale, accessories, Rifle, Nike – оставимо по страни сада проблематику коришћења страних речи и брендова у изворном облику, јер је то различито питање), тај проценат би постао доста већи.

То поставља још једно питање пред домаће лингвисте: ако из неког разлога сматрају да питање регулисања употребе писма у српском језику искључиво представља питање за државу, онда то с оваквим истраживањима није случај. Њих може да ради наука, без ичијег уплива, у склопу својих интересовања и активности.

Тако бисмо знали колико грађана користи које писмо, и то по категоријама старости, образовања, и другим,  знали бисмо какви су њихови ставови о употреби пис(а)ма (од стране државне управе, медија, у јавним натписима, у рачунима, банкама …),  знали бисмо колико је публикација, периодике, штампе, уџбеника, књига и осталих издања на којем писму, колико је јавних натписа (чак и по различитим критеријумима, или категоријама) … Чак и то, кад је реч о штампаним издањима, по броју и по тиражу. Јер, две или три новине на ћирилици могу имати већи укупан тираж од свих других на латиници, колико год да их је. Слично је с уџбеницима за основне и средње школе, који имају огромне тираже.

Лепо је нашим лингвистима да се баве давањем изјава. Или, као у САНУ, имамо небројено много објављених радова на основу истраживања говора појединих села у Србији (вероватно оних одакле су сами научници потекли), али оваквих, за једну науку с оваквим стањем у пракси, темељних истраживања и њихових резултата већ деценијама нема; а она су  преко потребна да бисмо знали основне ствари о себи, на том знању нешто закључили и донели одговарајуће одлуке. Мислим на оне стратешке, језичке, културне, националне и државотворне.

Овако, такве одлуке се заснивају на личним утисцима, према томе ко се каквој политичкој струји или идеологији приклонио, или појединачним и групним интересима, чак и интересима других држава, религија и култура.

То је наша научна, језичка и државна стварност већ толике деценије.

Зато нам је овако како јесте. И – не само у области језика.

Љубиша В. Јовановић

468 ad

2 Comments

  1. ТРЕНУТНО ЛОШЕ СТАЊЕ, ЉУБИША, НЕ СМЕ ДА НАМ ЈЕ ПУТОКАЗ НИ У ЧЕМУ

    Има много истраживања о заступљености ћирилице и латинице у писању српског језика. Има их толико већ и објављених у књигама, у часописима, на сајтовима… Тако да је истраживање даље и непотребно, јер је све превише очигледно. Уђите у било коју банку и подавницу, погледајте било који назив производа, погледајте рекламе, новине и сл. Свуда тамо где је важна употреба писма, ћирилице више или уопште нема или је има до десетак процената. ЋирилицЕ има само у оквиру канцеларија државе и њихових дописа. Све остало је или само латиница или само десетак процената ћирилице.

    То је смишљено наметнуто стање и милслим да је Ваша грешка кад мислите да се треба понашати према намедтнутом стању. Јер, тренутно стање је последица насиља и наметања. Чак и да уопште више нема ћирилице у јавности, Срби би ваљало да се стопостотно врате свом писму у писању свога језика. Без ћирилице Срби нису иедентитетски оно што су били хиљаду година.
    Тренутно стање, дакле, не сме да утиче на дизање руку од ћииоице, јер, како што рекох, тренутно стање последица је насиља и смишљених мера. Кад бисмо се понашали према наметнутом стању, онда би Србија требало да вечно остане окупирана, вечно без Косова и Метохије, вечно под окупоацијом.
    Тренутно стање не сме да нам је путоказ ни у чему за будућност.

    Поздрав Љубиши, врлом саборцу у борби за српско писмо.

  2. Озбиљан приступ у бављењу овим питањем подразумева више од уласка у пордавницу и бацања погледа на новине и рекламе. И личних утисака, као што сам написао у тексту.

    Ја говорим о валидном истраживању, пожељно оном на целом узорку – целокупно писмено становништво – које може да се уради бесплатно, уз попис становништва. Није ми познато да је такво истраживање урађено, да је било такво питање у неком од пописа до сада, и да постоје резултати из њега.

    Лични утисак је утисак, једнако вредан као и супротан лични утисак.

    Резултат валидног истраживања је податак, чињеница, доказ, нешто што је непроменљиво и не зависи од мишљења и личних интереса појединаца.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


1 + 4 =

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Пријатељи

Српска ћирилица на фејсбуку